Samoca I borba

Kada  da Sam prelomilaželim da pišem o samoći, potajno sam se nadala da to neće biti prihvaćeno kao ideja vredna pomena, ali kako se kockice u životu poklapaju na najčudniji način, taj trenutak suočavanja se desio u godini koja je bila jako teška za mene kada je ova tema u pitanju.

Ali da počnemo od početka.

"Sam sam se rodio/la sam ću i da umrem"

U našoj kulturi je ta gordost iz koje proističu ove fatalističke izjave. Jesmo se rodili sami, umrećemo sami, kada nas nešto boli, boli samo nas, kada smo gladni ne jede neko drugi umesto nas, ali opet nismo dovoljni sami sebi.

Emancipacija nam konstantno donosi predivne stvari, ali i velika očekivanja kada je samoća u pitanju, pa su izjave poput "važno je da budeš okej sama sa sobom, da bi bila okej i sa drugima" ili "osećaj privlačnosti ne treba da zavisi od pažnje osobe prekoputa tebe", koliko god bile apsolutno istinite, podigle ulog koji nas vodi u anksioznost. Nisi se rodila sam/a, neko te je stvorio, neko te je dočekao. Nećeš umreti sam, neko te je voleo, neki trag je postojao. Ne drami!